Ponedeljak, 24 mart

Nos joj je bio kao u vojvode od Velingtona & zubi poveći, konjski & oči hladne i upadljive. Kada smo ušli, sedela je smeštena u ugaonoj garnituri sa pletivom u ruci. Kragna joj je bila pričvršćena kopčom u obliku strele. I pre nego što je prošlo 5 minuta, rekla nam je da su dva njena sina poginula u ratu. Ovo je, pomislilo bi se, njena zasluga. Podučavala je kako se prave haljine. Sve u sobi je bilo bordo & sjajno. Dok sam sedela, pokušala sam da smislim nekoliko komplimenata. Ali oni su iščezli u ledenom moru između nas.
A onda nije ostalo ništa.
U vazduhu danas, čudesno osećanje mora. Podseća me na Uskrs. Svi se podvijaju nasuprot naletima vetra, uštinuti od hladnoće & ućutkani. Sva srž je uklonjena.
Ovo vetrovito ćoše. A Nesa je u Brajtonu & ja zamišljam kako bi to bilo da duše mogu da nam se uliju.
Oktavijina priča. Kad bih mogla nekako da je zaokružim? Mladi u Engleskoj 1900-te. 
Dva dugačka pisma od Šine & O. Ne mogu da se pozabavim njima, a ipak uživam što su tu. 
L. sređuje rododendrone.

She had a nose like the Duke of Wellington & great horse teeth & cold prominent eyes. When we came in she was sitting perched on a 3 cornered chair with knitting in her hands. An arrow fastened her collar. And before 5 minutes had passed she had told us that two of her sons had been killed in the war. This, one felt, was to her credit. She taught dressmaking. Everything in the room was red brown & glossy. Sitting there I tried to coin a few compliments. But they perished in the icy sea between us. And then there was nothing. 

A curious sea side feeling in the air today. It reminds me of lodgings on a parade at Easter. Everyone leaning against the wind, nipped & silenced. All pulp removed.

This windy corner. And Nessa is at Brighton, & I am imagining how it wd be if we could infuse souls. 

Octavia's story. Could I englobe it somehow? English youth in 1900. 

Two long letter from Sheena & O. I cant tackle them, yet enjoy having them.

L. is doing the rhododendrons.

Ovim redovima, poslednjim koje će napisati u svom životu, Virdžinija Vulf završava svoj dnevnik, 24 marta 1941. godine. Tog dana su joj javili da će njen roman Između činova biti objavljen tog proleća. Oprhvana napadima depresije i sumnje, rekla je da je delo previše trivijalno i neozbiljno i da treba dorade. Lenard, ozibljno uznemiren njenim psihološkim stanjem i očitim znacima nervnog sloma, je ubedio da poseti doktorku i prijateljicu Oktaviju Vilberfors u Brajtonu, 27. marta. 

Sledećeg jutra, 28. marta, Virdžinija je prebacila veliku kabanicu preko sebe, napunila džepove kamenjem i ušetala u nabujalu reku Uz, blizu njene kuće. Lenard je pronašao njen štap za šetnju na obali, blizu mostića. 

Telo joj je nađeno tri nedelje posle ovoga, a sahranjena je 21. aprila ispod drveta u dvorištu njihove kuće.

Jan Majen i moj Srem,

Pariz, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,

Priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem,

I ležim, hladan, kao na pepelu klada.

Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,

Nego neka čudovišta, polipi, delfini,

Što se tumbaju preko nas i plove, i jezde,

I urliču: „Prah, pepeo, smrt je to."

A viču i rusko: „Ničevo" - 

I špansko: „Nada"

De Rerum Natura

"...Jer samo ja imam priču

I ja ću ti je ispričati:

Priču drveta i šapat kamena,

Uzdisanje neba za zemljom

I mora za zvezdama;

Da ljudi saznaju priču

I da je zemaljsko mnoštvo razume."

Iz ugaritske pesme o Stvaranju (3200 godina p.n.e.)

U kažnjeničkoj koloniji

crtež Franca Kafke pod imenom U čekaonici

Die Sache verhält sich folgendermassen. Ich bin hier in der Strafkolonie zum Richter bestellt. Trotz meiner Jugend. Der Grundsatz, nach dem ich entscheide, ist: Die Schuld ist immer zweifellos.

Stvar ovako stoji. Ja sam ovde u kažnjeničkoj koloniji određen za sudiju. Uprkos svojoj mladosti. Načelo po kome odličujem jeste: krivica je uvek nesumnjiva.

Vađenje kamena ludosti

Čovekova lakovernost čest je motiv dela flamanskog majstora Jeronima van Akena, poznatijeg kao Hijeronimus Boš. Njegov čuveni osećaj za ezoterično izražavanje predstavlja severni odgovor na Renesansu, možda čak svojevrsnu kontra-renesansu! Ova odlika, uz snažno ambivalentan pozni srednjovekovni moral je upravo ono što ga najviše odvaja od ostalih flamanskih slikara.

Madridski Prado čuva rano Bošovo platno pod imenom Vađenje kamena ludosti (poznato još i kao Lek za glupost) nastalo oko 1494. godine. Zanimljivo je spomenuti da je u toku svoje istorije, slika visila u trpezariji francuskog kralja Anrija III u Burgundiji. Drugu verziju ovog platna, od istog autora čuva amsterdamski muzej. 

A šta je na njemu prikazano?
Usred raskošnog letnjeg pejzaža, hirurg operiše glavu čoveka odsutnog pogleda, privezanog za stolicu; ovo posmatraju kaluđer i kaluđerica. Moguće je da je donekle bezizražajne likove naslikala nečija neveštija ruka, dok je majstorski delikatan pejsaž Nizozemske svakako Bošovo delo. Prikaz operacije na otvorenom, kružni oblik koji ukazuje na ogledalo smešteni su usred brižljivo izrađene složene kaligrafske dekoracije.

U Bošovo vreme, vađenje kamena ludosti je bila rutinska operacija kojom se pacijent lečio od gluposti, tako što se otklanjao, verovalo se kamenčić iz njegovog čela; najčešće je, međutim, ostavljala pacijenta u gorem stanju nego pre nje. Ovu operaciju prikazali su i ostali nizozemski majstori, poput Pitera Brojgela, čiji je rad verovatno poslužio Bošu kao izvor inspiracije. Ne postoji jasno objašnjenje za to zašto likovi imaju levak i knjigu umesto šešira na glavama, kao ni za prisustvo kaluđera i kaluđerice, mada je jasno da ih Boš prikazuje na nenaklonjen način. 

Posmatrač može da uoči kako se vadi "kamen ludosti" odnosno keye na srednjovekovnom holandskom. Hirurg sa levkom za alkohol umesto šešira trepanacijom (starom hiruškom metodom otvaranja lobanje) vadi "kamen" zamenjen ovde cvetom lale, odnosno tulipana, od kojih jedan već leži na stolu. Ovo je još jedna igra rečima u srednjovekovnom holandskom - tulipan znači i glup čovek.

Natpis goticom kaže:

Meester snyt die keye ras

Myne name Is lubbert Das

(Majstore, izvadi mi kamen,

Moje ime Je lubert Das)

Lubert Das je šaljivi lik iz holandske narodne poezije. On je čest u holandskoj književnosti da se označi osoba izuzetne lakovernosti i gluposti.

Mnogi ikonografski simboli na platnu poput levka i lale ukazuju na šarlatanstvo hirurga. Pretpostavlja se da je kaluđerica sa knjigom na glavi, najverovatnije Biblijom, satira onovremenog flamanskog običaja da se prave hamajlije od knjiga, posebno delova iz Svetog pisma i starih rukopisa. Kaluđerica vrlo brižljivo održava knjigu na glavi, koja je zatvorena da simbolizuje neznanje i možda pokušava da upije nešto mudrosti direktno uspostavljajući fizički kontakt sa njom (uz mogućnost da je to prosto privid i prevara koju ona čini kako bi izgledala uverljivije).

Na prvi pogled, ovo je direktan prikaz užasa pozne srednjovekovne medicine; posmatraču zatim ostaje da se pita da li je glupost koju posmatra ono što odstranjuju iz glave pacijenta, ili ono što radi hirurg, odnosno šire - da li je ovo platno upravo ruganje čitavoj hirurgiji tog vremena? Jezik koji Boš koristi ukazuje na obe stvari: debeli seljak nudi svoju glavu hirurgu sa levkom umesto šešira, hirurg vadi barsku lalu (tulupan), takođe sinonim za novac. Čovek se zove Lubert, što znači i "uškopljeni". Tako, glupi čovek daje svoj novac nesposobnom (i očito jednako budalastom) lekaru, koji ga još više povredi - posmatrač treba da primeti da je pacijentova vreća sa novcem probodena nožem!

Dalje se može reći i da je ovakav doktor daleko bezumniji od pacijenta koga pokušava da zaleči; njegovo prividno znanje samo otkriva neumerenost ludila momentalno očitu svima, osim njemu.

Boš je možda pokušao da iskaže neki rani vid terapeutske seksualnosti kroz svoje radove, sve to u visoko represivnom holandskom društvu s kraja Srednjeg veka.

Ideja da se potiskivanjem fizioloških polnih potreba podiže nivo svesti bila je vodilja u njegovo vreme; ovim platnom slikar izvrće proces liturgijske duhovne inicijacije - unutarnji preobražaj putem molitve i bdenja zamenjuje se hiruškom operacijom. Medijator, koji je hirurg tako nosi izvrnuti levak "mudrosti" na svojoj glavi, kaluđer dodaje (pričesno) vino privezanom pacijentu, ali ovo vino više nema efekta; kaluđerica drži knjigu na glavi, možda baš Bibliju, ali znanje zatvorene knjige nije dostupno.

Slikar koristi jezik biljaka kako bi pripovedao o svom vremenu: par semenki lale samo što nisu spale sa stola koji ima nogu u obliku lišća: ovaj sto predstavlja svest toga vremena. Lala je cvet usađen u ljudski um, ona je organ više svesti; Cvet je istrgnut (i to baš pred predstavnicima Crkve), iz njega ne može ništa da procveta, ništa da se razvije. Ovakvom operacijom, Crkva održava bolesno stanje ljudskog bića na nivou deteta.

Da li ovim platnom slikar, u svom gotovo kanonskom maniru, pokušava da se naruga čovekovoj lakovernosti i raskrinka prevaru, greh i glupost, ili je u pitanju nešto treće - odgovor je koji čeka još generacije istraživača flamanske umetnosti i Bošovih fantazmagoričnih ilustracija moralnih koncepata i narativa.

Sive taceas, dilectione taceas; 

Sive clames, dilectione clames; 

Sive emendes, dilectione emendes; 

Sive parcas, dilectione parcas: 

Radix sit intus dilectionis, 

Non potest de ista radice nisi bonum existere.

Aurelius Augustinus

Nyx

All days are nights to see till I see thee,

And nights bright days when dreams do show thee me.

Ogni van chiuso, ogni coperto loco,    

quantunche ogni materia circumscrive,

serba la notte, quando il giorno vive,

contro al solar suo luminoso gioco. 

Sve zatvoreno, sve odaje tajne

što god okruži tvar sa svake strane

čuva noć kada dan životom grane, 

od igre njegove sunčane, sjajne.

E s’ella è vinta pur da fiamma o foco,   

da lei dal sol son discacciate e prive    

con più vil cosa ancor sue specie dive,    

tal c’ogni verme assai ne rompe o poco.   

Porazi li je vatra, iskre vajne,

kako bi tek od sunca da se brane,

kada i bedni crvi načnu, rane

božanskog njenog lika crte bajne.

Quel che resta scoperto al sol, che ferve            Što se pred suncem razotkrije, pruži

per mille vari semi e mille piante,                      tu će sijaset klica, bilja doći,

il fier bifolco con l’aratro assale;                          gde težak upre plugom, biće roda;

ma l’ombra sol a piantar l’uomo serve.                    no za sađenje ljudi senka služi.

Dunche, le notti più ch’e’ dì son sante,                   Dakle, od dana svetije su noći

quanto l’uom più d’ogni altro frutto vale.                 kol'ko i čovek od sveg inog ploda.